Degutantna priča
Zašto smo se družili?!
U to doba, kad smo se upoznali, "prijateljstvo" se mjerilo litrima. (Ispijenog pića.) Tu smo bili bare-bare. Bilo je to sasvim dovoljno. To što on nikad u životu nije pročitao nijedne knjige (time se hvalio), a ja čitao čak i one nenapisane, nije pravilo neku veliku razliku izme u nas - stavi "flašicu" na sto i postajali smo isti.
Čim mi se sklonio s pogleda, tako mi se i smetnuo s uma. I tako godinama.
Bio sam tada u Americi i uzalud se nadao da sam jedan od svo jih života odradio, ali mi se telefonom javila njegova bivša žena iz Kanade. Ništa - samo da popriča.
Na televiziji su Chicago Bullsi rasturali njujorške Knickse, pa sam jednini okom gledao Jordana kako plazi jezičinu, a drugim telefon, baš kao da osjećam neku krivicu što joj ne mogu posvetiti potpunu pažnju...
Došlo je i do neminovnog:
"Javlja li ti se...?
"Nikad. Šupak."
"Kako je mala?" (Imali su kćerku paraplegičarku.)
"Hvala ti što pitaš - dobro je. Mnogo joj je bolje. Jeste da košta, ali našlo se ljudi koji su mi pomogli."
"Da, nemoj trošiti telefon - daj mi svoj broj, pa ću ja tebe zvati." (Nisam je nikad nazvao.)
Život, taj neponovljivi i nepredvidljivi režiser, odveo me jedne noći na koncert Šabana Bajramovića i tad sam prvi put pomislio na njega: isto papansko odijelo, razlabavljena kravata, cer od uha do uha, raširene ruke... Jedina razlika je bila u tome što, šireći ruke, Šaban hoće da zagrli cijeli svijet, a moj prika hoće da ga uzme.
Kao i u svakoj lošoj priči, desilo se i to da sam ga već sutradan sreo na ulici... Neiskreni zagrljaj, cer od uha do uha, košulja ispala iz pantalona... Pozdravili smo se tradicionalnim sarajevskim poz dravom i dobrodošlicom: "Đe si, pička ti materina?"
Nije mu dugo trebalo da predje na izradu:
"Imaš li za piće? Pun sam ko brod ovih jebenih danskih para, ali je u banci toliki red..."
Sjedili smo u kafani (ime joj ne smijem pomenuti, jer me gazda opomenuo da mu pravim lošu reputaciju pominjući ime njegovo i ime kafane - k'o biva: tu se skupljaju samo pijanci. Rekao sam mu da otvori slastičarnu, pa niti ću ja ikad više navratiti, niti ću ga kad pomenuti u tekstu) i on me stalno nutkao mezom i pićem koje sam ja naručio i platio:
"De, bolan, jedi. Ne stidi se."
"Mezim, Krcko, mezim..."
Tad sam i primijetio promjene na njemu - nije imao zuba.
"Šta ti je s žvakalicom?"
"Šuti. Otišli mi zubi od hemeroida."
"Daj, ne zajebaj i - kakve veze imaju hemeroidi sa zubima?"
"Kad me safataju, to toliko boli da mogu, da ne bih urlikao, samo škrgutati zubima... tako sam ih i sjebao."
U našu priču je ušao i Joško, popio travaricu i prokomentarisao prolazak jedne nane što je prodavala zumbule:
"Vidi ljubičica!"
"Kak'e te, bolan, ljubičice spopale - to su zumbuli."
"E, ti si vazda najpametniji. Znam ja razlikovati ljubičice od zumbula. U avliji sam imao ogromno stablo zumbula."
"Da se nisi malo sefio, Joško? Zumbuli ne rastu na stablima - osim ako ne okačiš saksije na grane. Da možda ne misliš na jorgovan?"
"Ma, šta ja znam... Ljubičasto ovo, ljubičasto ono - cvijeće -cvijeće..."
Nakon što je popušio pola kutije mojih cigara (jer on već šest mjeseci ne puši) Joško je razgulio, a ja sam, kao zakovan za stolicu, bio prinu en da pričam s čovjekom s kojim nemam šta pričati.
"Šta reče za hemeroide?", nastavio sam.
"Joj, spasili su me u Danskoj. Kad sam zbrisao gore, prvo što su me pitali bilo je kako sam izgubio zube? Normalno, rek'o sam im da sam bio u četničkom logoru i da su mi zube polomili kundaci ma. Odma' se tu našla neka koka, Dankinja, ružna k'o vrag, saosjećala sa mnom... iz izbjegličkog kampa me izvukla i dovela svojoj kući - ma šta kući - kućerini... nije malo-pomalo, nego puno-po-puno, kako sam je jebavao, kupi ona meni feribot da pičim do Holandije, da prodaje piće u bescarinskoj zoni... A, što se vole nalokati! De, imaš li za još jednu rundu, pa kad ja zamijenim..."
"Jebo to. Samo navali - svakako ovde pijem na teku."
"To ti počeh pričat o hemeroidima. Jeste da boli, ali nema većeg meraka nego kad se iskenjam u dvorištu i stavim grudvu snijega na šupak!"
Kako sam godinama stekao naviku da ne slušam i da ne obraćam pažnju na ono što mi se priča (uvijek isto), samo sam razmišljao kako i šta da pišem i slažem svojim kćerkama, pa se pitanje namet nulo:
"Krcko, šta ti je sa kćerkom?"
"Pojma nemam. Valjda je još živa. Što pitaš?"
"Nako."
"Halo, gazda! Možemo još po jednu, jel'de?"
"Bezbeli da možemo..."
"Moram ti ja sada ići, znaš šta bi' te zamolio: mojne pisati o ovome što smo pričali... znaš ima naše raje u Danskoj, čitaju, pa..."
"Moj Krcko, to ti ne mogu obećati - ja od pisanja živim. Džabe ti je sad. Ja sam već smislio naslov: DEGUTANTNA PRIČA.
Možda je u njegovom oku prvi put zaiskrilo nešto pošteno te me je upitao:
"Što će ti to degutantno?"
"Zato što i ja imam hemeroide. Imam i kćerke. O hemeroidima ne pričam."
