Dario
piše: Abdulah Sidran (iz zbirke "Morija")
suviše mlad
da mi bude brat
a pregolem izrastao
da mi bude sin
pa nam isto bivalo
reknem li mu "sine"
ili mu reknem "brate"
trideset je godina
na nogama umirao
s noga padao
i na noge se uspravljao
sam samcijat
samom svojom snagom
on
sin sarajeva
dario džamonja
toliko se puta
iz nje išèupavo
da se gradom šaputalo
"njega neæe smrt"
a kad umrije edo
dario plati
da u novineiziðe
ovakva
èitulja o rastanku
"dragi edo
vidimo se uskoro
tvoj daco"
II
koji dan poslije
ne znam gdje sam
ne znam ko sam
ne znam šta sam
i ne znam šta govorim
dok darija
ispod mojih noga
pod zemlju spuštaju
ljudi bolji od mene
govorim i govorim
a sve se držim
za memnunovu ruku
rukometaš
idžakoviæ memnun
zvani æuna
iznad grobnog mjesta
pokazuje kartonsku
kutiju od cipela
punu njegovih
i dacinih uspomena
dolje
više od pola
dobrog sarajeva
stalo
pa plaèe
narasla
strašno narasla
u brdo se pretvorila
ona crna rupa
a niko nemrda
niko
kuæi da krene
i niko ni u kog
nego svako preda se
kao kakav težak krivac
gleda i šuti
nema te sile
da ovaj narod
oa dacinog groba
pomakne
i otjera
