Poštansko sanduče

Svaki normalan, civilizovan čovjek, pri povratku s posla, prvo zaviri u svoje poštansko sanduče, mada zna da ga tamo neće čekati ništa - osim hrpe neplaćenih računa, ali ga nada da će jednom otkri­ti nešto lijepo mahinalno tjera da taj ritual ponavlja iz dana u dan.

Nije to samo nada, nego i taj osjećaj ponosa: ovo je moje, ovo su moji dugovi, pa mu, opet, nekako lijepo pri duši kad dođe kući i kaže ženi: "Uh, jebote, jesmo se zavalili prošlog mjeseca!"

Pošto ne spadam u kategoriju niti normalnih, niti civilizovanih, a ponajmanje zaposlenih ljudi, pri svom prvom ulasku u stan, u neko doba noći, pružam lijevu ruku i napipavam prekidač za haustorsko svjetlo, ali ono je zadnji put radilo prije nekih sedam godina...

Svejedno, sigurnim korakom se penjem uz stepenice (prošao sam ih, ustrčao uz njih, bauljao uz njih nekih tridesetak godina) i vidim svoje poštansko sanduče, a u njemu se nešto bjelasa; palim upaljač i kroz uzane proreze pokušavam odgonetnuti šta bi to moglo biti?

(Ključa nemam - zašta će mi? Ali je neko, da bi zaštitio svoju dragocjenu privatnost i svoj osjećaj vječnog pripadanja, montirao bravu na kojoj bi mu i Fort Knox mogao pozavidjeti.)

Tek tada mi pada na pamet da je apsurdno i pomisliti da je ta pošta namijenjena meni, jer ovo mi je prvi dan u stanu i niko (bar niko ko bi mi mogao i želio pisati) nema pojma gdje stanujem.

Sve to ostavljam za sutra i u društvu bubašvaba provodim svu noć u nekakvim snoviđenjima, a manje u snu; ujutro se umivam i gledam se u ogledalo - nema ogledala. Baš me briga - nikad mi nije ni trebalo, jer sam ja u svojim očima najljepši.

Kopkaju me oni papiri u sandučetu, pa idem kod komšije i posuđujem moćan šarafciger da bih razvalio tu bravu: računi za struju i plin.

"Pa, oca mu jebem, još ništa nisam ni potrošio, a ono već računi?" Onda ih bolje pogledam i odahnem - nije moje ime i pre­zime na njima.

Da ne duljim (a, već jesam!), landara poklopac mog sandučeta koje zjapi prazno, a jedno jutro ugledam pismo s poštanskom markom Kanade i sa poznatim rukopisom:

"Dragi Nosonja,

rekla su mi raja (neki dan sam zvao Sarajevo) da si se uselio u stan: čestitam!

Sad se sigurno pitaš kako sam zapamtio tvoju adresu, ali kako bih je mogao zaboraviti? Pred tvojim sam haustorom uzeo toliko papaka na šibicama, a kad god bi bila racija, spavao sam kod tebe.

Zadnji put sam ti pisao na Vojnu bolnicu (ne znam jesi li primio to pismo?), a onda ti se izgubio svaki trag.

Inače, ja sam se poprilično dobro snašao; malo sam se patio u početku, a onda me je krenuo posao sa Žutom osom (znaš, to je ona dozlaboga jebena rakija). (U Kanadi ima puno Srba i dali bi guzice za rakiju.) Kasnije sam proširio posao i na njegušku pršutu, ajvar (uz malu pomoć prijatelja), a kad sam uhvatio prvu "sermiju" - otvorio sam uvoznu firmu.

Kupio sam kuću - evo šaljem ti sliku..."

Sad sam malo zbunjen, jer u pismu nema nikakve slike, a onda primijetim da mi je, pri otvaranju pisma, pala pod noge: na slici prekrasna kuća, na sprat, bjelja od bijelog snijega, ispred nje dva ogromna bora, a na neka bijesna kola (nikad se nisam razumijevao u marke auta) naslonjen moj jaran; prepoznajem ga po gustom pramenu kose što mu pada na čelo, ali kad sam ga zadnji put vidio bio je sijed, a sad mu je kosa crna "k'o crnac u tunelu"?!

'Ajd, u redu: ljudi u njegovim godinama počinju razmišljati o smrti, a kad skontaju da je neminovna, pokušavaju da taj čas (za dva-tri dolara) odgode farbanjem kose.

Čitam dalje:

"Oženio sam se i, na jesen (akobogda) ću postati ponosni otac. Znam da ti to zvuči neobično i nevjerovatno, ali obojici nam se desilo toliko nevjerovatnih stvari u životu pa je i ovo moguće.

Znaš i sam koliko se ovdje radi, pa ti sad ne ostavljam svoju kućnu adresu (više sam na putu nego kod kuće), ali kad budem kupio "office" u Torontu, javiću ti pa mi se javi, molim te.

Voli te tvoj jaran..."

A, umjesto potpisa - crtež nespretno nacrtanog vrapca.

U P.S. stoji: "Šta misliš kako mi se firma zove - Sparrow, u pre-vodu... ma šta ja i serem: kao da ti ne znaš engleski bolje od mene."

Vraćam se kući, na četvrti sprat, i počinjem da mu pišem pismo: "Dragi Vrabac...", i stajem! Nešto se ne slaže!

Prije par dana sam sjedio s Rankom u Paragrafu i on mi je pričao kako se Vrabac ofucao u Kanadi, kako živi od socijalne pomoći...

Ranko nema razloga da mi laže: on je, prije rata, sudio Vrapca i u njemu ne bi bilo nikakve ni zlobe ni zavisti?!

Ljut sam i derem nenapisano pismo: što li me moj jaran laže.

Onda se sjetim kad sam, pri dolasku u Ameriku, svom prijatelju Goci u Francusku poslao sliku na kojoj sam u kožnoj vindjaci, čizmama o kojima smo sanjali kao djeca, ležerno naslonjen na visoku guvernalu Harley Davidsona, s obaveznom pivom u ruci i na poleđini samo napisao: "Evo, snalazim se nekako."

Sjetim se kako svojoj djeci pišem i telefoniram kako mi je zdravlje u redu, kako sam predao tri rukopisa, koja trebaju izaći uskoro, kako ćemo se uskoro vidjeti - ili ću ja (čas posla!) skoknu­ti do Amerike ili ću im poslati avionske karte da one dođu kod mene...

...kako majci odgovaram na pisma da ne treba ništa da se brine...

Jer, ne laže se samo iz koristi - može se lagati da bi nekoga ko te voli lišio nepotrebnog bola, u svojim lažima živiš i produžavaš se, kad ti ništa nije drugo ostalo nego nemoć i jedan patetični čin da na vizit karti na svom poštanskom sandučetu promijeniš ono "Dario Džamonja" u "Nevena i Vesna Džamonja".

Možda će, jednog dana, shvatiti?

Leave a Reply

Gadget

This content isn't available over encrypted connections yet.