Kolegica
Njegov vršnjak je nešto skromniji: "Ja opalim svoja standardna dva i to je sve."
Priključuje se i treći, valjda jedino biće koje me pri samom pogledu na njega može izvući iz duboke depresije, jer samo pomislim: "Kad ovo Bog drži na zemlji...", ali ne dovršava svoje sinoćnje "seksualno" iskustvo, jer mu se misao izgubila izmedju dva guca vlahova. Iz ćenife se, nakon pola sata, vraća četvrti da bi započeo: "Nećete mi vjerovati raja, a ja sam..."
Ali ga prekidaju:
"Šta si, dina ti, radio po sata u hali?"
"Ma, znaš, nosim one duge gaće na učkur - pa, dok nadjem učkur, dok ga izvadim - skoro da se upišam."
"Šta si ti sinoć", pitaju ga vodnjikave oči, ali i on je zaboravio temu o kojoj se pričalo, pa nastavlja:
"Takav sam prebranac napravio - da se smrzneš."
Irfan (koji rijetko navrati) i ja sjedimo u ćošku i on me pita:
"Je li ti, bogati, slušaš ovo svakog dana?"
"Slušao sam, Irfane, ali više ne slušam."
"Pa, što onda dolaziš ovde?"
"Prvo, kao prvo - sam u kući ne mogu..."
"Što ne privedeš nešto?"
"Sam ne mogu, a ne mogu ni s kim. A, drugo - ovde naučim nešto, naučio sam nešto."
"E, vala, ako se ovde ima išta naučiti, ti me, da prostiš, jebi!"
"Naučio sam, Irfane, da ne slušam šta ljudi pričaju."
"Daj, bolan trzni se malo - sve ti ovo sisa mozak na slamku, radi nešto..."
"Šta?"
"Ajmo na buvljaka. Popićemo piće dole, procunjati, ubiti koji sahat..."
Premišljam se, ali onaj prvi iz ove priče, koji je već na šestoj lozi, dobacuje Irfanu: "Hej, papak. Odakle si ti? Vidio sam te na televiziji - misliš da si neka fora. Samo šutiš i gladiš brkove. Kad sam ja..."
Irfan ga prekida: "Kad sam ja bio u tvojim godinama - meni je bilo osamnaest", kaže Irfan, plaća piće i ostavlja komad nesuvislog mesa da razmišlja šta li je time htio reći, a ja odoh s Irfanom na buvljaka.
"Tražiš li nešto odredjeno?", pitam ga.
"Ma, jok, zajebavam se. Ali, kad me već podsjeti, trebao bih kupiti neku kapu, onu nikolsonku."
On je, očito, ovdje domaći, jer u svoj toj gunguli pronalazi štand gdje se prodaju kape i kaže:
"Majdo, daj mi jednu nikolsonku."
"Šta?", pita Majda.
"Ma, znaš onu kapu svejedno."
"Š'a?", Majda je već sasvim sjebana.
Irfan sa štanda uzima crnu, pletenu kapu, stavlja je na glavu, vrti je od uha do uha: "Vidiš: kako god je okreneš - svejedno."
Majda se smije: "Aha! Alčak si ti, Irfane, veliki alčak."
Tek tad pogledah Majdu.
Uvijek mi je bilo teško (a, iskreno, nikad nisam ni pokušavao) opisati lijepu ženu - dovoljno mi je bilo samo pomenuti njeno ime, pa da mislim kako svako mora znati koliko je lijepa i koliko je volim, ali Majda je bila... evo, opet mi muca mašina - prava!
"Daco, Majda ti je kolegica", reče Irfan i ja se zabezeknuh:
"Zar, zar... i vi pišete?"-
"Šta?", pogleda me Majda kao idiota.
Irfan pogladi brkove i objasni: "Majda je po profesiji kuharica. Zar mi ti nisi pričao da si u Americi završio kuharski fakultet?"
Majda se sva rastopi od miline, pruži mi ruku, a meni se namah diže.
Irfan pogladi brkove i reče: "Odoh ja još malo prošmekati okolo, a vas dvoje se malo bolje upoznajte, izmijenite recepte..."
Stajao sam pored Majde satima, prodavao kačkete, bejzbol kape, šubare i, naravno, kape "svejedno"... Već se smračilo, Irfan se nije vratio, a ja sam kolegici pomogao da popakuje robu u dvije torbe i... otišli smo kod mene kući.
* * *
Ujutru me umjesto uobičajenog Rasimovog, Slavkinog ili Čečurovog hrkanja, kašljanja probudio nježan dodir po ramenu:
"'Oš li da napravim doručak?"
"Ima nekih jaja u frižideru, šunke, gljiva.."
"Kako ćeš jaja?"
"Svejedno", rekoh.
Nakon toliko dugo vremena sam zaronio glavu u jastuk i osjetio miris - miris ne jaja i šunke, nego žene, a kad sam se malo uhavizao, zapalio cigar, zalio pivom tabletu protiv alkohola, Majda je ušla u sobu:
"Eno, gotovo je. Ohladiće se."
"Svejedno", rekao sam i zagrlio je...
Kad je izlazila iz stana prteći one dvije torbe, okrenula se i najtužnijim pogledom i glasom mi rekla:
"Nisi ni okusio ono što sam spremila."
