Dario Daco Džamonja

Svako jutro, čim se probudim, imam stotinu razloga da budem neraspoložen, ali ne znam koji je tog jutra bio baška razlog da budem beli neraspoložen.

Zapalio sam cigaretu i buljio u nju sve dok nije dogorjela do filtera, jer mi se jednostavno nije dalo da podignem ruku do usta.

Onda sam nasapunjao lice kremom za brijanje i prije nego sam povukao prvi potez aparatom pomislio: "Kome i zašto li se brijem", pa samo splaknuo sapunicu s lica, obukao mokasinke (mada je napolju bila bljuzgavica), jer me jednostavno mrzilo da se saginjem i vežem duboke cipele...

Ni cigarete nisam kupio u uobičajenoj trafici, jer sam znao da će me trafikant pitati: "Šta mai?"

Ja mu uvijek odgovorim: "A, jebaji ga", ali jutros sam se bojao da bih mu mogao reći: "Zaboli te kurac", a on je bio momak koji mi je davao cigarete na veresiju kad bih bio kokuz.

Pokušao sam se sjetiti kafane - na potezu od Marindvora do Čaršije - u kojoj me niko ne poznaje, pa ni konobari, a to je bilo malo teže...

Ušao sam u UPI-jev gril na ćošku Vrazove - mjesto gdje sam bio samo jednom u životu, sjeo u najudaljeniji sto u ćošku i okre­nuo leđa vratima, naručio kafu i vinjak; pio sam u životu loših kafa, ali ova je prevazišla sve - vjerovatno je to bila konobaricina osve­ta zato što sam, u potpuno praznoj kafani, izabrao najdalji sto; nije nemoguće i da je malčice pljunula u nju...

Pijuckao sam vinjak - kad kažem pijuckao, onda to i mislim, jer je prošao skoro cijeli sat kako sam tupo buljio u ulaz Simo Milutinović ambulante za kožno-venerične bolesti - ne bih li prepo­znao neku poznatu facu, a još nisam dopio čašicu... Tad mi se na ra­me spustila teška ruka: "Pa, gdje si, jebote! Sve sam kafane obišao."

Bio je to Rope, moj dobar jaran, ali kao što već rekoh, bio sam u takvom neraspoloženju da bih i vlastitom ocu, da je ustao iz groba, rekao da malo "protaše"...

"Čuj, mogu li spavati kod tebe nekoliko dana? Stari me je jutros istjerao iz kuće - i to sve zbog tebe."

"Šta, bolan, pričaš?"

"Zbog tebe i viskija", kimao je glavom.

Pojma nisam imao o čemu govori!

"Sjećaš li se jesenas..."

...popili smo po par piva u Kasini, nismo baš bili pri parama, pa smo se rastajali na tramvajskoj stanici: ja sam pošao kući, a Rope kod sestre na ručak, a i da izbije koji dinar...

Onda mi je palo na pamet (roditelji su mu bili na moru).

"Daj mi ključeve od svog stana, ima Sarajevo-Partizan na tele­viziji, popiću par piva dok se ti ne vratiš..."

Rope mi je pružio ključeve, a onda povukao ruku:

"Ma, bojim se da ćeš mi popiti flašice."

"Kakve, bolan, flašice?"

"Viskija. To moj stari skuplja godinama, ne znam ni sam koliko ih ima - sve raznih marki."

"Daj, ne budali", bio sam uvjerljiv... sad je nastavljao:

"Jutros se probudim, obrijem, okupam, pođem u kuhinju da skuham, a stari već sjedi za stolom, sa kafom; sipa mi kafu, pa pita:

- Bi li, sine, šta popio? Slegnem ramenima:

- Može.

Ode u primaću sobu, vraća se s dvije flašice svog viskija:

- Viski neće smetati?

Bio sam siguran da je poludio.

Usu viski u široke, kristalne čaše, doda leda, pa se kucnu sa mnom...

- Tata, ovo nije viski - zagrcnuh se kad otpih gutljaj.

Bezbeli da nije, pička li ti materina! Ja cijeli život ovo skupljam po svijetu, a ti, p'janduro, popiješ u danu..."

...to jesensko popodne je bilo ubiboga dosadno, utakmica je bila davež, popio sam četiri mlaka piva i čekao da se Rope vrati; nisam imao više dinara, pa sam zavirio u bife: istina!

Stajale su tamo (činilo mi se) stotine flašica viskija, pa mi je slina počela curiti na usta, ali suzdržao sam se. U bifeu je još bila jedna flaša nečeg bijelog: otčepio sam je i nisam trebao ni liznuti da vidim da je to neka rakija "brlja". U dugoj flaši je bilo nešto smeđe; po mirisu nisam mogao razabrati šta je, pa sam oprezno povukao gutljaj: to je bila nekakva odvratna orahovača...

Hodao sam malo gore-dole po sobi, a onda nisam više mogao izdržati: otvorio sam ("samo jednu") flašicu i to Chivasa, sasuo je u čašu, a flašicu dopola napunio onom orahovačom i dodao vode, pa je boja bila ista...

Ne znam, koliko sam ih rashodovao te noći, ali kad se Rope vra­tio, ja sam bio skoro mejt, a on se odmah ustremio na bife:

"Joj, popio si mi flašice!"

Kad je vidio da su sve na svom mjestu i pune, pitao me je:

"Pa, od čega se tol'ko napi."

"Pojma nemam", odgovorio sam.

Rope je od sestre izbio neku kintu, pa je otišao u podrum i kupio još pića; u međuvremenu su stigli i Ž. i N.

"Moram nešto privest", rekao je Rope i otišao po neku "curu k'o zmaj", koja radi u kafani kod Pionirske.

Ne znam koje je doba noći bilo kad su se vratili; N. je hrkao u fotelji, Ž. je zurio svojim, svijetloplavim, manijačkim očima pred sebe, a ja sam uzalud pokušavao da stavim ploču na gramofon...

"Cura k'o zmaj" (i meni pijanom takva se činila) nije se ni usudila da kroči u sobu; valjda je očekivala da će ona i Rope biti sami, a sad se pobojala "redaljke"...

Rope mi je namignuo, a ja sam mu prebacio ključeve svog stana.

Vratio se negdje oko podne, sav smožden:

"Kako je, bilo", pitao sam?

"Uh, šuti. To je živa vatra!"

Vratio mi je ključeve i ja sam otišao kući.

Nisam čestito ni sjeo, kad zvono na vratima...

"Oprostite, jeste li Vi Dario?", pita me neka polovnjača, koju prvi put u životu vidim.

"Nisam - to mi je brat", suho odgovaram.

Ona se ne zbunjuje, ulazi u stan:

"Pardon, ja sam samo došla po svoje gaćice."

Očito joj je poznat raspored stana.

Sjedam na kauč, a ona stoji i pokazuje prstom iza mene:

"Moje gaćice. Uvijek ih ostavim pod jastukom da ih ne moram tražiti po cijeloj kući", "stidljivo" mi objašnjava.

Tek sad je se nejasno sjećam: to je ona od sinoć.

Ona nalazi svoje gaćice ispod jastuka, bez imalo ustručavanja skida preuske cipele, koje su joj napravile kurje oči, skida crne hula-hopke ispod mini-suknje, navlači gaćice i sjeda da zapali...

"Što ih sinoć nisi uzela?"

"Ma, Rope: tek što smo došli, skinuli se, a on se zavalio k'o mrt­vac - ne možeš ga pomaknut'... I, tako...", sliježe ramenima.

Sjedi, kao da čeka nešto, a meni pada na pamet Bukovski, kojem je neka kurva jednom prilikom rekla: "Ili ćeš jebat', ili pit'!"

Sipam lozu u čašu, palim cigaretu i kažem joj: "Ajd, vozdra sada."

Ona navlači hula-hopke, uske cipele, zastaje na vratima i kaže s takvom iskrenošću, prostodušnošću, davno izgubljenom nevinošću i naivnošću, zbunjenošću: "Pa... drago mi je da smo se upoznali", da bih najradije zaplakao od "tragičnog osjećanja života".

Onda sam se prućio na krevet (u kontra smjeru), ne izuvši se, noge stavio na jastuk - sutra ću, svakako, prati posteljinu.



P.S.

Koliko je samo Danilo Kiš bio u pravu kad je rekao (parafraziram) da ne vjeruje piscima "koji pišu šta je kočijaš mis­lio", jer znam, nakon što je ona otišla, razmišljao sam o etimologi­ji izraza "kurje oči", a ne o ženi kojoj su preče gaćice od prsta obraza.