Miljacka je opet plava
"Pa, znaš, Daco, da ja nikad ne pijem za ramazan", uvrijeđeno je odgovorio. "Znam, ali nigdje ne piše da ne možeš zvati turu. Ma, šalim se, Eso."
Sebi je poručio limunadu s kiselom vodom, a ja primijetih da mu to nije loša ideja, pa poručih isto. (Ipak nisam mogao odoljeti da Omeru ne kažem da mi limunadu pojača votkom.)
Eso je izgledao odsutno, a ja sam se već odavno odvikao da prijatelje pitam kako su i šta rade, jer po sebi znam da bih svakoga ko me tako nešto pita najradije zatjerao u krasni kurac.
Srkutao je limunadu i netremice buljio u akvarijum u kojem su lebdjela najsretnija stvorenja na svijetu - ribe: hrane ih, mijenjaju im vodu, a nikad neće biti pojedene.
"Miljacka je opet plava", rekao je ribama.
"Šta reče?"
"Miljacka je opet plava", ponovio je.
Baš tog jutra sam prelazio preko Skenderije i Miljacka je izgledala kao i uvijek (ne kao na razglednicama!): prljavožuta i depresivno ružna.
"Da ti, Eso, ipak nisi suknuo koju?", pitao sam ga.
Odmahnuo je glavom: "Znaš šta mi se sinoć desilo?"
"Pojma nemam."
"Imao sam sastanak s curom."
"Mašala", rekao sam ironično. Nije se obazirao, nego je nastavio:
"Poslije dvadeset i osam godina. S curom s kojom sam se posljednji put vidio prije dvadeset i osam godina."
"I, šta bi?"
Slegnuo je ramenima:
"Ništa. Bili smo na Keminom i Indexa koncertu. Pored nas su sjedili neki klinci - on i ona. Ma, kakvi klinci - bilo im je preko dvadeset i kusur godina. Momak mi je zatražio vatre, a onda nas upitao jesmo li za pivo. Donio je tri plastične čaše - ja sam odbio. Ponudio sam da mu platim. Nema govora. Dok nas je Dušan Gojković peglao svojom trubom, predstavili smo se jedni drugima, a onda sam se ja digao da kupim nove pive, a njegova djevojka (ispostavilo se žena) je odbila: u trećem sam mjesecu trudnoće, rekli su mi da jedno pivo ne može škoditi, ali... Kad je Pimpek izašao na scenu, svi su se digli na noge, a kad je zapjevao Bacila je sve niz rijeku, ne znam ni sam kako, ja sam svojoj "partnerici" položio ruku na rame, a ona me obgrlila oko pasa. Nisam ni skontao da sam pustio suzu kad je Oliver zapjevao Oprosti mi pape, a djevojka (žena) nas je upitala da li imamo djece. Rekao sam da imamo četiri kćerke."
"Koliko su stare?"
"Starijoj će biti punih jedanaest u decembru, a mlađoj je negdje oko pet i po."
Znam da je zvučalo glupo ali sam "svoju" pitao:
"Koliko je tvojima?"
"Dvadeset i tri i devetnaest."
Oni su razmijenili zbunjene poglede... Poslije koncerta otišli smo zajedno na još jedno piće, rastali smo se - momak je ponudio da nas odbaci do kuće, a ja sam mu rekao da bi mu to samo bio dever jer živimo na suprotnim krajevima grada... Odšetali smo do ulice koju sam nekad toliko volio, otišao sam kući i nisam mogao zaspati... U neko doba sam se digao, obukao - lažem! Nisam se ni skidao - i lutao gradom...
Stajao sam na Čobaniji i gledao u Miljacku koja se plavila i tekla uzvodno. I kroz glavu mi je prošlo kako je potrebno samo malo da se nagnem preko ograde i da me tok odvuče do izvora... Kroz glavu mi je samo prolazilo: A, noćas ako sluša, nek čuje bol, samo bol... i prišao mi je drot i tražio ličnu kartu...
"Znam li ja Vas odnekud?", pitao je.
"Ne vjerujem, premladi ste. Ja sam prvi put nakon dvadeset i osam godina u ovom gradu."
"I?", pitao sam.
Pogledao me je očima luđaka i na moj upit odgovorio pitanjem koje sam najmanje očekivao:
"Jesi li ikad bio trudan?"
"Koliko ja znam - nisam. A, ako i jesam, onda je to bilo u neznanju."
Nije reagovao na moju "duhovitost". Opet je skrenuo pogled ka ribicama:
"Čini mi se kao da sam u drugom stanju - drago mi je, a strah me je - šta li će se iz ovog izroditi?"
"Ne može loše, Eso. Hoćeš li se opet vidjeti s njom?"
"Hoću: rekla mi je da je čekam na istom mjestu 2028. godine."
Pojačao sam limunadu još jednom votkom i pomislio: "I to je nešto. Šta je dvadeset i osam godina naspram nikad."
