U šesnaestercu

Samoću je teško podnijeti, pogotovo kad si sam. Zato, a i, valjda, tražeći zamjenu za oca, kako mi to stručno objasni moj bivši prijatelj, Radovan Karadžić, nadjoh ga u G.G.

On se tek vratio iz vojske, bio je bez stana, počeo raditi u "Licima" kao lektor, u svojoj "vijetnamki" jakni i "Broks" čizma ma ušao je jednog dana u Kranjčevićevu 9/IV, naučio me kako praviti korekturu (za "Spektar"), pomogao mi da objavim svoje prve priče kod Stevana Tontića i Marka Vešovića, a najviše od svega, vratio mi vjeru da sam ja, ipak, nešto, da moj budući život ima smisla...

Povjerovao sam mu i upustio se u najdužu avanturu svog života - tu odvratnu, definitivnu odluku da ću biti pisac.

(Sto godina kasnije, u Americi, jebaću sam sebi mater što nisam vodoinstalater.)

Kad već pominjem G.G.-a, moram reći da je bio sušta suprot nost mog oca: ON je bio visok, zgodan, "razvijen" i nemaran, a G.G. je bio i ostao mal, ćelav, ri obradi i fašistički uredan.

Svejedno, godine te i te, priveli smo dvije cure u naš stan. Nerminu i Tončiku, iz Zagreba.

Prvu stvar koju je Nermina izvela je bila da mi pokaže sise (dobre), a dok je G.G. karao Nerminu, ja sam sa Tončikom bio tek u šesnaestercu. Tu sam i ostao.

Ujutro smo otišli na doručak, ćevape, salatu od ljutih paprika u Miskinovoj, kod vlasnika čijeg se imena ne sjećam, ali će ostati poznat, ne po ćevapima, nego po izreci da kod njega na ručak "ne dolaze sanitarni inspektori, nego san-sanitarni!"

Tončika mi je rekla da me nikad neće zaboraviti, a siguran sam da jeste. Ja nisam.

(U gladnom ljubavi srcu, svaki, pa makar i promašeni metak, čuva se kao dragocjenost, kao dokaz postojanja i opravdanje za bivši život.)

Pio sam tada "čaj s okusom votke". Jutro je bilo i ja sam u svoju šolju ubacio kocku šećera - malo prejako, pa se kapljica čaja pro sula po stolu, a G.G. je skočio, baš kao da sam bacio atomsku bombu na Hirošimu:

"Šta radiš, pička ti materina!"

Usuo sam votku u čaj i, koliko mi je petnaestogodišnja ozbiljnost dozvoljavala, rekao rečenicu, koju ću, nažalost, ponoviti još "hiljadu" puta u životu:

"Ja ovo više ne mogu durati - da me jebe svak' kome padne na pamet, da mi broji popijene pive, popušene cigare, da me kritikuje što mi noge smrde, što se ne tuširam svakih po sata, što ne dižem dasku na šolji kad pišam, što ne perem zube, što pijem hladnu vodu nakon utakmice lopte u FIS-u, što nisam platio struju ili kiriju, što mi vodokotlić curi, što imam dugu kosu i što puštam muziku pre glasno..."

Kažem da sam sve ovo rekao, ali znam da sam to mislio.

Rekao sam samo:

"Ma, jebi se - više ne stanuješ kod mene."

G.G. je našao novi stan, nikad zla krv nije pala izme u nas, na njegovom vjenčanju sam bio neka vrsta počasnog gosta, a sada, kad se urijetko sretnemo, žvaćemo stare priče i pravimo se da smo bili bolji nego što ikad jesmo.

* * *

Prošle su stotine godina od našeg zadnjeg susreta: kad je neko ćelav - ćelaviji se ne može biti, ali njemu na licu blista osmijeh kad se prisjeća Nermine i Tončike, čaja s okusom votke, a ni meni nije krivo što je Gavro, jednim dijelom, učestvovao u formiranju ovog bića koje se potpisuje pod ove redove...

(G.G. je Gavrilo Grahovac, ministar kulture)

Leave a Reply

Gadget

This content isn't available over encrypted connections yet.